Interesantna je istorija ove metode. Prvi ogledi kultivacije parćiča tkiva i odvojenih čelija u veštačkoj sredini (in vitro, „u epruveti“) datiraju još sa početka XX veka kada su nemački naučnici vršili ispitivanja u ovom smeru. Haberland – poznati specijalista botanike i fiziologije biljaka prvi provodi slične oglede; mada ne završavaju uspešno on ostaje prvi koji vrlo jasno formuliše ideju odgoja odvojenih biljnih čelija u staklenim posudama i na veštačkoj sredini za hranjenje. To je ustvari prva etapa rađanja ove važne nauke. Karakterni za 30-te godine prošlog veka su ne toliko uspesi u praksi koliko traganje za optimalnim uslovima odgoja, balansiranim hranljivim rastvorima, odgovarajučćim metodama za induciranje rasta, podelom i diferenciranjem biljnih čelija i tkiva, kao i formulisanje vodećih ideja postale fundament na kome se zasniva nastavak razvoja ovog biološkog smera. Nakon mnoštva ogleda, francuz Rože Gotre 1933 g. kultiviše uspešno parenhim iz korena i klubena i kambialna tkiva drvnih biljaka na veštačkoj sredini ishrane. Skoro u isto vreme i nezavisno od njega, amerikanac Filip Vajt uspešno razrađuje svoju metodu vremenskog in vitro gajenja korena meristema biljaka paradajza. Ova dva ogleda obeležavaju početak burnog razvoja metode vlaknastih kultura i zato se ova dva naučnika smatraju osnivačima ove metode.
od početka 40-ih godina prošlog veka pa do sada metoda se neprekidno razvija i usavršava. Tehnološki napredak biologije i biotehnologija daje mogučnost potpune metodičke i i tehničke obezbeđenosti ogleda koji se provode i dozvoljavaju njihovu upotrebu kao svakodnevna praksa, što je i osnova progresa agrotehničke nauke.
Osnovne metode za dobijanje vlaknastih kultura su razrađene na vrlo mali broj odgovarajućih objekata – petunija, duvan, šargarepa, detelina kao i na nekim biljkama. Naravno, kasnije broj biljnih vrsta uključenih i eksperimente in vitro razrade značajno raste. Poznate i opasne su metode za kultivaciju u veštačkim hranljivim sredinama preko 850 biljnih vrsta. Ogledi pokazuju da ustanovljeni kao neobhodni za jednu vrstu uslovi ne uvek se prenose uspešno na druge vrste, tako da su za svku vrstu - a često i za posebne sorte – neobhodne modifikacije osnovnih metodika. Drugaćije rečeno – eksperimenti i praktičko primena kod vlaknastih kultura idu ruku pod ruku i još puno otkriča predstoje u ovoj oblasti. Vlaknaste kulture se koriste kako u fudamentalnim opštobiološkim istraživanjima tako i u selekciji i odgoju biljaka. Biljni delovi koji se kultivišu in vitro su: meristema, biljni organi (embrija, biljni pupoljci, semeni pupoljci, veznice, seme, prašak, koreni, lišče, delovi stabla), kalis (koji može da se inducira kod svkog dela biljke) i čelije. Što se tiče perspektiva vezanih za koriščenje vlaknastih kultura kod odgoja paulovnije, postignuča u odgoju biljaka i selekcija su naročito važni.
Osnove mikrorazmnožavanja
Bazisni tehnološki momenti ciklusa mikrorazmnožavanja su povezani sa tačno određenim faktorima:
- odlike sorte i vrste biljke koja se razmnožava
- rok uzimanja eksplantanata
- sterilizacija izlaznog biljnog materijala
- sastav hranljive sredine
- uslovi odgoja
- adaptacija mikrobiljaka na uslove okolne sredine
Vrlo je važno da se tačno odredi uzimanje eksplantanata uzetim u obzir fiziološke odlike biljne vrste. Kod paulovnije uvođenje u sterilnu kulturu se vrši za vreme aktivne vegetacije bilje.
Od rešavajučeg značaja za ceo proces je površinska sterilizacija biljnog materijala. Ako se ispostavi da je sterilizacija neuspešna, hranjiva sredina se prlja i se obustavlja ceo tehnološki proces jer tako biljke uginu. Vrsta i koncentracija dezinfekcionih rastvora se bira tako da mogu da odstrane eventaualnu gljivičnu ili bekterijalnu infekciju a da istovremeno ostave ne povređeno biljno tkivo. Često koriščeni sterilizatori su kalcijev i nitrijev hipohlorid u koncentraciji 5 – 25 % i vreme tretiranja je 5 – 30 minuta uz nekoliko promivanja biljnog materijala sterilnom destilisanom vodom. Naravno, moguče je koriščenje i drugih sterilizirajućih rastvora. Od važnog značaja za uspešno mikrorazmnožavanje je da sastav hranljive sredine u svakoj fazi razvoja biljaka. Hranljive sredine sadrže po nekoliko sastojaka u razlićitom odnosu (vitamini, organski dodaci, ugljeni hidrati, makro i mikro soli). Razrađeno je nekoliko hranljivih sredina na osnovu kojih se modifikuju i pripremaju hranljive sredine u zavisnosti od specifičnih potreba biljaka. Takve sredine su sredine Murašige i Skug-a, Gotre-a, Vajt-a, Morel-a, Skirgin-a, Gamborg-a, Knop-a.
U prvoj fazi procesa se primečuje pojačan rast vegetacionog vrha. Tada je u hranljivoj sredini osim navedenih gore supstanci potrebno da se sadrže odgovarajući regulatori rasta. Od bitnog značaja je njihova koncentracija kao i proporcije unosa. Ipak, procenat eksplantanata koji se uspešno adaptiraju zavisi još osim od balansa hranljive sredine i od veličine i perioda uzimanja. U periodu multiplikacije (to jest ubrzanog razmnožavanja) je potrebno da se poveča koncentracija tačno određenih regulatora rasta da bi se izazvala proliferacija dopunskih sporednih pupoljaka. U pravilno stvorenim uslovima ovi pupoljci daju početak letorastima (male biljkice) koji obrazuju čuperak. Koliko če letorasta biti u čuperku zavisi od jedne veličine koja je od naročite važnosti ove materije – koeficijent razmnožavanja koji je različit za svaku vrstu. Postoje načini uz pomoč kojih može da bude povečan koeficijent razmnožavanja. U celini cilj je u ovoj etapi da se dostigne neobhodni broj biljaka koji da dozvoli prelaz u sledeču fazu – ukorenjivanje.
Nezavisno od razrađenih načina i mnogobrojnih modifikacija svake etape tehnologije mikrorazmnožavanja, jedan od najtežih i odgovornih momenata celog ciklusa ostaje adaptacija dobijenih in vitro biljaka na uslove okolne sredine. Bez obzira što se biljke vade iz kulturalnih posuda nakon obrazovanja korena i podzemnog dela u neobhodne razmere i određenim brojem listova, uvek postoji određeni procenat slabijih biljaka koje uginu. One koje su opstale i koje su se dobro adaptirale još uvek nisu gotove za realizaciju. Potrebno je da se doodneguju u kultivacionim postrojenjima – različitim u zavisnosti od sezone. Tamo one dostiži konačne razmere koje ih čine spremnim za prisađivanje tako da se praktično ne razlikuju od sadnih materijala dobijenih tradicionalnim načinom.
Tačno poznavanje svakog koraka in vitro procesa proizvodnje biljaka, dozvoljava da se planira svaka jedna od opisanih etapa. U labaratoriji sa kojom raspolažemo se poštuju svi higijenski i tehnološki zahtevi za pravilan tok procesa mikrorazmnožavanja. Dobra organizacija i dobri uslovi daju mogučnost da se programira proizvodnja tako da se od samo jedne biljke za 52 nedelje dobiju više od 200 000 novih biljaka potpuno identičnog kvaliteta sa početnim. Naša konstantna briga je da usev bude ravan – to jest da sve biljke budu na istom stadijumu razvoja i da rastu istim intenzitetom. Metoda mikrorazmnožavanja paulovnije zahteva ne malo kapitalnih investicija, strogo pridržavanje obaveznih zahteva, vešto poznavanje tehnologije i brigu o njenoj stalnoj optimizaciji. Ispunjavanje svih tih uslova nije lako, ali mo smo ubeđeni da je upravo to pravilni put zato što je ova metoda razmnožavanja paulovnije 6-12 puta brža od tradicionalne. Paulovnija ima veliki procenat razmnožavanja – prednost koju ne možemo zanemariti. Zdrav, bez patogena, sadni materijal koji dobijamo, skračivanje početne etape razvoja biljaka i nekoliko puta manja potrebna površina, su samo deo koristi koje obezbeđujemo svojim klijentima, uvođenjem ove za sada naj modernije metode vegetativnog razmnožavanja.
U ovom momentu Velboj DOO raspolaže sa sadnim materijalom Paulovnije elongate i Paulovnije tomentoze. Napominjemo, da očekivano vreme za realizaciju i dostavljanje zavise od veličine i razpoloživih količina za Vašu poruđbinu. Poručujte na vreme da bi mogli da dobijete garanciju tačnog vremena dostave.
